Промене у саставу флоре аутохтоних рипаријалних станишта уз обалу реке Дунав на подручју Града Новог Сада, анализа, предлог за заштиту
Носилац пројекта: Природно-математички факултет у Новом Саду
Истраживања током реализације пројекта обухватила су појас леве, односно десне обале Дунава између реке и заштитног насипа, на територији Града Новог Сада. Објекат истраживања су биле зељасте биљке које припадају еколошким групама хигрофита и хелофита-хидрофита, а насељавају приобалну, односно рипаријалну редовно плављену зону. Врсте сакупљене током овогодишњих теренских истраживања су таксономски идентификоване, хербаризоване и пописане, у циљу одређивања флористичког састава рипаријалне зоне Дунава на подручју Новог Сада. Други део истраживања је обухватио преглед литературе и хербарске збирке Хербаријума Департмана за биологију и екологију, Природно-математичког факултета, Универзитета у Новом Саду (БУНС) у циљу утврђивања структуре флоре у ранијим периодима. Посебан акценат дат је присуству алохтоних врста, као и поређењу односа аутохтоних и алохтоних врста као показатељу негативног притиска на природност рипаријалних станишта. Издвојене су врсте и типови станишта посебно значајни са аспекта заштите и очувања биолошке разноврсности, а који су на подручју Града, као и дуж целог Дунава и осталих водотокова у панонској регији, угрожени. Номенклатура таксона је усклађена са Флором Европе.
Током периода 1896.-2013. године, у поплавној зони Дунава на територији Града Новог Сада број констатованих врста, као и флористички састав се променио. Са једне стране, нестале су природне реткости као што су Marsilea quadrifolia и Ranunculus lingua, док су се са друге појавиле инвазивне Ambrosia artemisiifolia, Conyza canadensis, Echinochloa crus-galli чија појава и ширење указују на деградацију природних станишта под антропогеним утицајем. Еколошка анализа показује у првом реду промене у разноликости типова станишта – већа разноликост типова станишта према факторима: топлотни капацитет станишта и хемијска реакција подлоге констатован је 1896., док је према осветљености станишта већи диверзитет уочен 2013. године.
Може се генерално закључити да су према флори станишта уз Дунав постала топлија, мање кисела, светлија и хетерогена по питању садржаја азота. Можемо претпоставити да су, поред промена климе, на састав флоре рипаријалне зоне значајан негативан утицај имале и људске активности приликом утврђивања обале Дунава, проширивања урбане зоне и насеља уз Дунав, привођење великог дела приобаља намени плантажног гајења еуроамеричких топола, чије постојање као и редовна опходња драстично мења услове станишта у рипаријалној зони. Да би се бар донекле очувало флористичко богатство приобаља потребно је да се бар на одабраним локацијама минимализују ови негативни антропогени утицаји, што би за резултат имало ревитализацију природних станишта и њихово очување за будуће генерације.